Feeds:
Чланци
Коментари

Archive for јун 2012

Jedva otvaram oči. Opet sam počeo da mrzim ponedeljak. Da mi nije ovog pištavog budilnika koji mi je keva kupila kod Kineza u Beogradu, ko zna koliko bih puta zakasnio na posao. Naravno, i mog, ponekad zdravog razuma da ga ne ostavljam pored kreveta, pa da ga jednim potezom isključujem. Diži se, majmune, gasi pištavu dosadu, pod tuš, pa na posao!

O, Bože! Pa, jesam li ja normalan?! Martina je spavala pored mene. Pa zar sam opet morao nju sinoć da dovedem? Koliko sam ja, majku mu, sinoć popio? Vidi ti nju, ona spava ko top, ni moj pištavac joj ne može ništa! E, vala, neću je ni ja buditi, ostaviću poruku i moliti Boga da ne bude tu kad se vratim. Prošli put je nisam zatekao, nadam se da neću ni ovo popodne. Tipična praška parti devojka. Ne može svako da je ima, samo oni koji joj izmame osmeh na lice. Mora da sam opet sinoć lupetao svašta. Neka smeđokose, neka spava, samo da ne započinjem ovako rano neku konverzaciju, dovoljno je što se ovako prepucavam sa svojim usporenim mozgom.

Standardna rutina, za dvadeset minuta sam bio spreman, u svom japi odelu koje mrzim najviše na svetu, šumeća tableta u čaši vode, ključevi, telefon, kratka poruka tipa čujemo se za koji dan, poslednji pogled na veštački osunčanu guzu koja je virila ispod pokrivača, vrata i lift. Pa, dobro, kad bolje razmislim, nije ni ovo loš početak dana. Nema glavobolje ni mamurluka, a sigurno je bilo ludo veče. Nadam se da nisam napravio još neku budalaštinu, osim one što mi leži u krevetu. Nadam se da ću se setiti svih detalja dok dođem do ofisa. Samo da ovi u metrou ne štrajkuju, prošli put se i bos malo začudio jer sam došao posle njega. Praško jutro, usporeno I sivo…

Deset do osam. Prosto neverovatno, stigao sam i pre Nine na posao! Ko će sad da mi spakuje jedan dupli espresso? Hmm, dobro, tu je bosova sekretarica, daj da nabacim nekako jedan svež osmeh, pa da je zamolim… Nisam ni prozborio, a već me je izrešetala njenim engleskim sa češkim akcentom:

–         Šta je, treba ti jedan dupli?

Sa onim blesavim osmehom na licu, samo potrvdno klimnuh glavom.

–         Dobro, spremiću ti ja jedan, ali samo da znaš, onda mi duguješ uslugu!

Ganja me Aneta već nekoliko meseci da je vodim na piće u Silver, ali sve nekako uspem da se izvučem. Pa nisam blesav, kad bi me videli sa njom, ugasio bih kod onih silnih cica tamo, od hostesa, šankerica do stalnih gošći koje sede ya istim stolovima I samo se smeškaju kao d aim je sve potaman na ovom svetu. A i oni moji đilkoši bi me odrali od zezanja, a ja bih morao samo da se osmehujem jer ih i dalje ništa ne razumem kad počnu da balave na češkom popupijani. Neću ni da naučim da ih razumem, kad već ne znaju na engleskom da me olajavaju. Aneta, tako lepo ime a takva grdosija. Pametna je bosova žena što je nju zaposlila ispred njegovih vrata.

Uz prvi gutljaj kafe dodatno sam progledao, taman da ugledam Ninine zelene okice koje su upravo obasjale prostoriju.

–         Šefe, vidim da ste malo poranili. Hoćete još jednu kaficu?

–         Ne treba, Nina. Popij ti jednu, pa kad završiš donesi mi fotke hotela koje je Pavel uradio za sajt i proveri jesu li poslali na mejl ostatak teksta.

–         Važi, šefe!

Uh, Nina, Nina. Svaki dan u suknjici do iznad kolena, sa malo šminke, naparfemisana, cela kancelarija na Ninu miriše. A Aneta samo prevrće očima. Možda bih I nešto pokušao, ali kad se setim onog njenog nabildovanig dečka koji je čeka tačno u 16h posle posla, odmah eksportujem te misli u kantu za đubre. Zašto bi mi još to trebalo, ipak sam ja stranac ovde, pa da me neka bagra čeka u mraku. Istina, prošle su tri godine, ali se I dalje osećam strancem. A kako I ne bih, kad I dalje ne znam na češkom da beknem. Ali zato Nina priča engleski kao da je rođena u Londonu. Uh, taj tvrdi engleski, što volim da ga čujem sa njenih usana.

Advertisements

Read Full Post »